Обична грађанска соба.

Старо канабе, две фотеље и неколико простих, трпезаријских столица. Троја врата. у дну, десно и лево и један прозор десно. У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне које ће госпа Живка прекројити за сина.

ЖИВКА, САВКА

САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?

ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе. Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало.

САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

ЖИВКА: Готово трајати, а и суботе онако ће му од петка до.

САВКА: А цепа, а? Па знаш цепа како је, је само жив и здрав, па нека нека.

ЖИВКА: Ју, није дере да цепа, тетка, него као вук двадесет јагњећу кожу. И купуј, и никад му, и ништа на њему цело прекрајај ни и четири сата.

САВКА: Несташан, много несташан!

ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем.

САВКА: А лепа плата.

ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти чисте шаке. Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме. Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику.

САВКА: Па јест!

ЖИВКА: Оно, и политиком други и, што кажу, ломе се се бакћу, али, опет некако, гледају и себе. Те спомогну, те процене, те седнице, па се комисије некако. Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па месец нисмо платили за прошли кирију, а ситне где су оне подужице; те још млеко, те бакалин и... већ знаш!...

САВКА: Тешко је, боме, данас.

ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом?

АНКИН ГЛАС (споља): Ево!

ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.